Da li ste ikada doživeli pravu ljubav, čistu kao suzu? Te ljubavi počinju u ranoj mladosti kada se svet čini kao jedno veliko igralište, a partner vam je najzabavniji drug na tom igralištu koji vas prati i sa kojim smišljate igrice. Odrasteš, zaljubiš se i misliš da će ljubav trajati večno. A onda…

Pre mnogo godina upoznala sam svog bivšeg supruga i kako to obično biva u tim mladim godinama, počeli smo spontano da se družimo. Posle dve godine naše druženje je postalo intenzivnije i prešlo je u vezu. Vezu je trajala sedam godina a okončala se nekoliko meseci nakon venčanja.

Sklona sam idealizaciji. Po prirodi sam emotivno biće koje je rođeno bez sposobnosti da mrzi. Još kao mala imala sam periode kada sam bila veoma tužna, a da ni sama ne znam zbog čega. Odrasla sam u divnoj porodici, imam dve starije sestre sa kojima se super slažem i dvojicu braće od ujaka za koje sam jako vezana. I pored toliko ljubavi, često sam se osećala usamljeno, i to je ponekad bilo zaista napeto i teško.

Sa prvim ljubavima to stanje je osciliraro, ali je uvek bilo prisutno. Bila sam zaljubljive prirode i stalno sam mislila da će se pojaviti taj neki dečko koji će popuniti prazninu u meni.

Blagostanje je preko noći preraslo u noćnu moru

Kada sam upoznala svog bivšeg muža, stekla poverenje u njega i zavolela ga, osećaj praznine je nestao, postepeno je bledeo i s godinama se izgubio tako da sam gotovo i zaboravila da je postojao. To blagostanje i divno vreme mladosti je, nažalost, preko noći preraslo u najgoru noćnu moru.

Kada smo odlučili da se venčamo moj dečko se promenio, prestale su da ga zanimaju obične životne stvari. Planiranje zajedničkog života je počelo da ga zamara, a dogovori oko svadbe su mi bili beskrajno dosadni.

Iz dana u dan primećivala sam kako ga sve više gubim, postao je totalno odsutan iako smo živeli zajedno. Odjednom mu je smetalo kod mene sve što je do tog trenutka voleo. Nije bio zadovoljan ni kako se oblačim, ni kako izgledam, ni kako spremam ručak. Uhvatila ga je „svejednost“.

Pokušavala sam na sve načine da dođem do njega, pričala satima dok je on gledao kroz prozor ili čitao novine. Pisala mu pisma i ostavljala ih svuda po stanu. Molila sam ga da provodimo obične večeri zajedno, ali njemu je sve to bilo nebitno.

Mesec dana pred svadbu predložila sam da je odložimo, primetila sam da nije srećan. Naravno tu ideju je odbio, bio je ogorčen zbog predloga i ubeđivao me da sam paranoična i da umišljam stvari koje ne postoje.

Bila je svadba, ali njega nije bilo

I bila je svadba… Ali njega nije bilo kod kuće ni dan pred svadbu, a ni dan posle svadbe…

Sasvim smo se otuđili, jedva da smo i razgovarali. I ono malo vremena što smo provodili zajedno svodilo se na kritikovanje mog ponašanja. Zašto sam uradila ovo ili ono, kako tako ne razmišljam… Vremenom sam ubedila sebe da je on u pravu. Ja sam kriva za njegovo ponašanje, nisam dovoljno dobra. Nisam vredna njegove ljubavi…

Krenula sam kod psihologa u nadi da ću pronaći rešenje kako da taj brak krene u pravom smeru, ali već na prvom susretu psiholog mi je rekao da je taj sav moj trud uzaludan i da dam sebi rok do kada ću trpeti sve to u braku. Naravno da sam bila ljuta na njega, pitala sam se kako je sve to mogao da mi kaže. Prestala sam da idem kod psihologa.

Moja ljubav je jača od svega, mislila sam, i ja ću njega promeniti. Ustaću jedno jutro i svi moji problemi će biti rešeni, sve će biti kao pre.

Zima, samoća, praznina

Naravno, to jutro nikada nije svanulo. Sve ređe smo se sretali u stanu, sve manje razgovarali. Bila je zima, i padala mi je još teže zbog hladnoće koju sam osećala u tom stanu. Postao je mračan, vazduh mi je bio težak. To mesto mi je postalo sinonim za samoću. Osećaj iz detinjstva se vratio, ali ovaj put mnogo teži a praznina u grudima je bila mnogo, mnogo veća.

Od takvog psihičkog stanja i tolike količine tuge zdravlje je počelo da opominje. Prvo su se javljale sitne prehlade, kasnije su postajale sve češće i sve su duže trajale, zatim su usledili i ginekološki pregledi. Dijagnostikovan je sterilitet. Ima li šta gore u životu jedne mlade žene od suočavanja s činjenicom da nikada neće postati majka. Na sve to je moj suprug odreagovao ćutanjem, nije želeo da o tome priča. Smatralo se to mojim problemom koji moram sama da rešim…

Prolazio je mesec za mesecom, u međuvremenu su se javili i napadi panike koji su bili rezultat mog pokušaja da razgovaram sa njim kao normalna odrasla osoba. Jedne kišne nedelje krenula sam sa sestrom u šetnju i pričala joj o onome što mi se dešava. Smatrala sam da je njemu teško da prihvati sve to i da je njegovo ponašanje opravdano.

U tom momentu, pojavio se ispred mene sa nekom drugom ženom, nasmejan. Ćaskali su a on je bi veoma dobro raspoložen. Ta situacija ne bi bila toliko tragična da mi nije rekao da je na službenom putu van grada.

Poželela sam da umrem

Pogledao me je prekorno i okrenuo glavu na drugu stranu. U tom momentu sam se rasula na milion delića, poželela sam da umrem istog momenta. To mi je bilo najrazumnije rešenje.

Jedva sam se vratila u naš stan. Molila sam sestru da me spase, i ona je to želela više od bilo čega u tom momentu, ali to je istina sa kojom sam morala da se suočim.

Došla sam u naš stan i počela da plačem, a on me istog momenta napao zašto sam izašla sa sestrom u šetnju i zašto ga nisam čekala kod kuće kao što smo se dogovorili. Celu situaciju je predstavio tako da sam ja ispala kriva, paranoična i ljubomorna.

Stezao me je snažan bol u grudima, nisam mogla da dođem do daha. Mišići su se grčili, svaka ćelija me je bolela. Pala sam na krevet gotovo nepomična, jedino sam imala snage da ga zamolim da pozove hitnu pomoć. On je smatrao da to nije potrebno, da mene u tom stanu niko ne maltretira, napad je samo još jedan od mojih izmišljotina.

Zazvonio je telefon. Bila je to moja sestra koja me je molila da se vratim kući, govorila da niko nije vredan mog života i mog zdravlja. Tu noć nisam spavala, provela sam je na vezi sa sestrom i obe smo plakale. Samo to smo mogle u tom trenutku.

Nad bezdanom

Posle te noći naš odnos je postao još hladniji, naša komunikacija je gotovo sasvim prestala.

Jednog popodneva posle posla rešila sam da odem do kanjona reke nedaleko od našeg stana. Ni dan-danas ne znam zašto sam telefone, dokumenta i novčanik ostavila u stanu. Samo sam obukla jaknu i krenula.

Bio je hladan martovski dan. Dugo sam sedela na obali reke, već je i veče počelo da pada. Gledala sam u vodu.

Ideja o samoubistvu se javljala i pre toga. Ali uvek sam je prevazilazila. Tog popodneva je neka druga mračna sila vladala mojim umom. Zagledana u duboku vodu koja je imala jak zvuk počela sam da umišljam glasove kako me zovu. Ubeđivali su me da drugo rešenje ne postoji, to je jedini pravi izlaz.

Mračna dubina ispred mene postala je magnet, vukla me je ka sebi sve snažnije i snažnije… U jednom momentu sam se trgla i udahnula vazduh, od te količine vazduha zabolela su me pluća, osetila sam hladnoću i jezu…

I dalje sam bila na obali, mrak je već počeo da pada. U glavi se javio glas koji mi je rekao da ne zaslužuje moja majka patnju koju nameravam da joj zadam. Ima mnogo ljudi na ovom svetu kojima bi bez mene bilo teško. Seti se samo tebi dragih ljudi koji su umrli, da li si uspela da ih vratiš… Moja majka nije zaslužila da pati…

Tog momenta sam odlučila da se razvedem.

Mrak realnosti je postao svetlo na kraju tunela

Moje ružičaste naočare su spale i polomile se. Oči su me pekle od sve te realnosti. Kasnije će se ispostaviti da je to svetlo na kraju tunela koje me je čekalo.

Proces razvoda je bio naporan i mučan i trajao je mesecima. Uz punu podršku moje porodice, sve sam to dobro podnela. Mesec dana pred razvod imala sam saobraćajnu nesreću iz koje sam izašla sa nekoliko sitnih povreda, na automobilu je šteta bila totalna. Tada sam znala da Bog ima razlog zašto me je ostavio da živim.

I evo, pet godina kasnije, promenila sam grad u kome sam živela, počela sam da se bavim potpuno drugačijom profesijom. Posvetila sam svoj život sportu i plesu. Počela sam da trčim sa 33. godine, prvo rekreativno. Sada je trčanje već prešlo u strast i došla sam do nekih uspeha u toj oblasti.

Posvetila sam život svojoj novoj strasti i osećaj praznine je ponovo nestao, javlja se jako retko ali se sve kraće zadržava. Shvatila sam da svih ovih godina zapravo nisam imala dovoljno ljubavi prema sebi. I da ne treba da čekam princa koji će doći da me spase…